Lena Kost

Ovu moju priču nisam slučajno nazvala „Velika“, jer me veliki/a uvek asocira na jedno – čoveka. Biti čovek nije lako. Čovek… To je već nešto veliko. Htela sam da vam svojom pričom u kojoj se prepliću prošlost i sadašnjost, a budućnost samo nazire u malim dozama, pokažem kako ja vidim život i kako bih volela da ga vidite i vi.

Male stvari koje sačinjavaju našu svakodnevnicu, mogu da stanu u jednu veliku priču koju svi možete da ispričate. Priča je lepa onoliko koliko se trudimo da je kreiramo i ulepšamo. Osmeh otvara sva vrata. Kada jednom prođemo nasmejani kroz ta vrata, ovo će nam preći u naviku i jedva ćemo čekati da ponovimo. U vremenu u kom život prolazi kao na traci, ako bar jednom u toku dana ne prođemo kroz njih, gubimo mnogo.

Možda sam mogla da napišem roman, kriminalistički, ljubavni, naučnofantastični jer mi takve priče živimo. Pisala sam ono što je izletelo iz mog srca, u svesci A4 sa linijama. Ništa nisam sakrila, cenzurisala, kitila, citirala. Ne kažem da su sve reči moje, koristila sam i vaše. Volela bih da se pronađete u ovim redovima, setite detinjstva, uspomena, da pokažete deci kako se živi ispravno i nasmejano, da im svakog dana delite osmehe. Deca pamte osmehe i vraćaju osmehom. Volite komšinicu u godinama, sama je, odnesite joj parče torte ili pite koju ste napravili. Njen pogled će vam sve reći. Biće toliko veliki da ćete zahvaliti univerzumu. Nadam se i jako želim da doprem do vaših srca, da ih otvorim i pokrenem veliku energiju koja će zahvatiti celu zemaljsku kuglu, preplaviti je dobrotom, osmesima i ljubavlju.

(iz predgovora, autorka)

Velika priča Lene Kost prikazuje svakodnevicu grupe prijatelja, otkrivajući nam pravu, gotovo idealizovanu ljudsku prirodu i izgrađene harmonične odnose. Ova priča nam pokazuje lice života, okupano i čisto, budeći u nama najtananije emocije. Stiče se utisak da je autorka želela da pokaže kako zapravo život treba da izgleda.

(iz recenzije, Marija Bjelica)