Marija Bjelica

Svetlost dana je ugledala nova knjiga Nike Jasne Đukić, novosadske pesnikinje i kulturnog pregaoca nove generacije koja se ogleda, kako u poeziji, filozofiji, tako i u fotografiji, astrologiji i to u pravom smislu značenja ove reči, pod kojim podrazumevamo ozbiljnu nauku o nebeskim telima i uticaju istih.

Sam naslov Kosmičko tkanje (Zaveštanje iskri neugasloj) je višeznačan i upućuje na ispovednu dimenziju ove poetske zbirke, a ukoliko posmatramo nasleđe srpske i svetske književnosti, uvidećemo da referiše na Miltonov Izgubljeni raj i Njegoševu Luču Mikrokozmu.

Sve pesme zbirke su pisane slobodnim stihom, i po upotrebi pesničko-filozofske dimenzije podsećaju, osim na Miltona i Njegošev prepev Izgubljenog raja, i na poeziju Branka Miljkovića, a pored savremenog pesničkog i filozofskog aspekta knjige, istakla bih i mitološku i astrološku potku ove zbirke koje se vrlo lako prepoznaju.

Celokupno saznajno iskustvo prolazi kroz pesnički subjekat i stvara jedinstven kaleidoskop poezije, pa tako poetesa gradi svoj pesnički kosmos primeren načelima moderne poezije, oblikovan u duhu vremena u kom njene pesme nastaju, oslikavajući specifičnosti savremenosti i bivstvovanja u njoj.

Njen univerzum je ženski, lirski i subjektivan, a sa druge strane metafizički, mitski i filozofski zapitan. O tome svedoči i uvodna pesma knjige „Alhemija nestajanja” koja spaja kosmos, ljubav i književnost. Tako će pesnikinja zapisati:

„Izgubila sam

mnoga svoja tumačenja u tim, tako dostupnim,

tvojim univerzumima.

Sad se tumačim naopako, sama.”

Ono što je posebno kod ove zbirke, jeste to što je objekat žudnje devojka. O njoj lirski subjekat peva, često u muškom licu, želeći da pokaže kako emotivni odnos treba da izgleda. Klasičan muško-ženski obrazac i standardno poimanje ljubavi ne postoji.

Ona se javlja u drugim vidovima, i u ovoj knjizi je usmerena na sopstveni pol. Za razliku od drugih, na primer, čuvenih pesnika simbolista, Nika Jasna Đukić se usuđuje da javno progovori o ovome, na jedan suptilan način. Kao što je spomenuto, poetesa veliku pažnju pridaje mitskim ličnostima kao što su Arehon, Leta, Hermes, kojima posvećuje i cele pesme („Hermesovo nalazište”), dok cela zbirka ima i ezoterijsko značenje, ako gledate dovoljno pažljivo. Pesme govore o alhemiji i magiji, spominju zagrobni život, Had, daju pojedninim istorijskim fenomenima nova značenja („Otvaranje sarkofaga 1 i 2”).

Ona smelo gradi metafore i stihove, učitava nove fenomene i crta svoju poetsku mapu, markirajući ono što je važno, iskonsko.

„Ja jedino, moram, da dopišem večnim nastavljanjima

izgaranje u zenitu prvog praska

- tvojih čežnjivih prstiju u mojim naslućenim samoporađanjima,

kroz bezbroj reči

i još više boja, gravurom mi belega utisnutog

u večne nedorečenosti.”

Pesnikinja secira stvarnost, izdvaja šarene delove mozaika, neprestano promišljajući sebe i druge, stvarnost, život, smrt, ljubav i kosmos. Zaključke koje donosi propušta kroz sito sopstva i peva, želeći da na ovaj način zaceli ožiljke stvarnosti. Poslednja pesma u knjizi „(V)Etar”vrlo lepo zaključuje postavljene teze i razjašnjava obrađene i načete teme, sve ono što je autorka prelomila kroz prizmu svog bića:

„O naizgled sukobljenim aspektima slobode.

O preludijumu nanizanih igrarija života.

O perfidnosti prividnih smrti.

O mehanizmima (ne)sporazumevanja

i istinitim pretapanjima van-razumskim.

O veštačkim linijama krajevanja.

O nastavcima bez uzdržavanja.”

Na kraju ovog čitalačkog putovanja zaključujemo da je Kosmičko tkanje (Zaveštanje Iskri neugasloj) jedna neobična knjiga, što nam se otkriva već na prvo čitanje. Međutim, na drugo, treće, peto, uviđamo njenu višeslojnost i višeznačajnost, proničemo u suštinu.

Stoga je ova zbirka idealna za sve one promišljajuće, zapitane, one koji žele da pročitaju nešto drugačije i vide svet u novim dimenzijama i bojama. Poezija Nike Jasne Đukić je poezija o svetu i kosmosu, licu i naličju ljubavi, traženjima, lutanjima, uzvišenosti i banalnosti, knjiga o slobodi.